Ki danas more platiti kilo istarskega pršuta i sira ako zgubi na karte?

Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog stoljeća po istarskim konobama se znalo zaigrati na karte “Ki zgubi plaća”. Društvo, prijatelji, njih četiri, briškula, trešete i 'kilo' pršuta, 'kilo' sira, tepli kruh, dve litre črnega ili belega. Dva od njih su zgubili, pasali su do šanka, pozvali konobaricu, platili i to je to. Više sreće drugi put. Već drugu šetimanu revanš.

Svi od tih “četiri ki su igrali na harte”, vjerojatno su imali televiziju u boji kod kuće. Ona je bila većinom kupljena na kredit od 24 rate. U robnoj kući “preko veze”. Jer kada su došle televizije u boji z daljinskim, trebalo je biti dobar i poznati prodavača zrmana. U Istri su svi zrmani. Na prvu, drugu ili treću. Ali zrmani. On je svih sedam televizija već obećao. Na čekove. Učešće pola plaće odmah. Ostalo na 24 jednaka dijela. More i na 12 rata, ali to je više od trećine plaće. Bolje na 24. I tako smo gledali prvo dva zagrebačka kanala, pa još jednog kasnije. Zapadna Istra je gledala i Talijane.

I kakve veze sada imaju karte u konobi sa početka ove priče? Danas imamo TV ravne LCD super trinititron Fi-250 ekrane koji vise po kućama, sobama i stanovima. A ki more platiti kilo istarskog pršuta, kilo istarskog sira, tepli kruh, litru črnega ili belega ako zgubi na karte? (D.D./Istragram)